Људи с три ока(67)-Никола Радошевић – ПРВА ФИЛМСКА ДИВЕРЗИЈА

Људи с три ока(67)-Никола Радошевић – ПРВА ФИЛМСКА ДИВЕРЗИЈА

15/07/2019 0 By Војвођански новинар

„ У рукама савременог мајстора фотографије технологија је моћно средство да се обликују нови сусрети са светом који ће бити моделовани не само по ликовним и естетичким него и по визуелно-оптичким, мултимедијалним принципима.“

(Зоран Глушчевић,књижевник)

Кад су почетком априла 1941. године немачки авиони почели да бомбардују Београд многи становници главног града су потражили уточишта у околним селима и шумама. Фрушка гора је за младог Николу Радошевића била једно од сигурнијих уточишта. Тако се 17. априла нашао у Старом Сланкамену, баш када је краљевска југословенска војска капитулирала и када су окупатори почели да истичу своје заставе на јавним зградама. Разочаран и бесан без много размишљања дохватио је једну фашистичку заставу и поцепао је, а кад су непријатељи на њега припуцали, скочио је у Дунав и тако спасао главу.

Портрет Николе Радошевића  снимио је познати новосадски фотограф Јован Ползовић

Јединствен случај у историји филма

Тражећи уточиште Радошевић је једно време био у окупираном Београду а потом се скрасио у Ваљеву где је у биоскопу „Централ“, као кинооператер, пуштао филмове. У време највеће ескалације ратних сукоба на Источном фронту и успешних дејстава партизанских јединица у поробљеној Југославији, 1942. године, Николи Радошевићу је пало на памет да изврши прву филмску диверзију! У биоскопској дворани, у Ваљеву, препуној фашистичких немачких војника, пустио је на велики екран чувени антиратни филм „Велики диктатор“ славног Чарлија Чаплина!

Учесници на свечаној додели награда „Златно око“: Живорад Бандин, Јован Ползовић са супругом,  Јелисавета Урбан, Никола Радошевић, Јулије Ђула Брежан, Боривој Миросављевић, Геза Барта и Коста Алексић

Наравно, представа је брзо прекинута јер су Немци жестоко реаговали препознавши ругање Хитлеру, антиратне поруке које су им у биоскопском мраку подменуте. Биоскоп је затворен а Никола се нашао у затвору. По кратком поступку је осуђен и послат у немачки затвор Алт Моабик. И ту су га посипали бомбама, али из савезничких авиона, па је искористио прилику , 1943. године, побегао из затвора, вратио се у своју земљи и придружио борцима Космајског партизанског одреда у борбама за ослобођење.

ДОСЕТКА- Никола Радошевић је снимио себе у огледалу па се нашао на слици у друштву са супругама првих астронаута

У ослобођеној земљи Радошевић је почео да снима документарне филмове о изградњи земље, а постављен је и за главног уредника часописа о фотографији и филму „Нови филм“.

Након неколико документараца , међу којима су и фимови  „Новкабел“, „На језеру Фрушке горе“, „Поплаве у Војводини“, „15. војвођанска бригада““, реализовао је и документарно-играни филм „Зрењанин- човеки град“, у којем су играли Павле Вујисић и Раде Марковић, тада главне звезде домаћег филма. У све своје филмове Радошевић је уносио и личне емоције што се тадашњем политичком естаблишменту није допадало. Чашу је прелио с филмом „Атомска бајка“(уз свесрдну помоћ поезије Мирослава Антића и сарадника Јована Солдатовића, вајара, Бошка Петровића, сликара, глумаца Радета и Оливере Марковића , Миће Томића и других) па је цензура забранила приказивање филма и послала га  у бункер. Није помогло ни позитивно мишљење потоњег нобеловца Иве Андрића који је имао слуха за слободу филмског изражавања. Идеологизована свест тадашњих свемоћних цензора није препознала дубоко хумане поруке  филма који с уметничком визијом  предочава опасност од злоупотребе или невештог руковања изворима атомске енергије, што се касније и догодило у Чернобилу. Схвативши да су му у филму врата затворена Никола Радошевић је напустио државну службу и као слободан стваралац се посветио фотографији.

Љубав до краја живота

 Осетио је да фотографија нема равноправан третман са осталим делатностима у културинаше земље па се најпре ангажовао на стварању УСУФ-а (Удружења стручњака и  уметника фотографије) у свим републикама и покрајинама некадашње Југославије чији је челник био до краја живота. Покренуо је ревију „Фотографија и филм“ , чији је члан редакције био и песник и новинар Мирослав Антић(штампана у штампарији „Дневника“ у Новом Саду). Ревија је доживела низ трансформација, прилогађавајући се развоју технике и технологије фотографије, мењала име, али је Никола Радошевић увек био њен главни и одговорни уредник све до смрти.

ЕМОТИВНО – Снимајући женске актове аутор је настојао да буду пуни емоција и да су фотографије беспрекорно технички реализоване

Као саветник, у новосадској фирми „Кемикалија“, Никола Радошевић је 1960. године иницирао производњу кемикалија потребних за обраду колор филмова и фотографија, што је био пионирски подухват у овом делу Европе. Та авантура није дуго трајала јер су  тржиште брзо освојили гиганти попут „Кодака“ , „Агфе“ и других богатих западних компанија. Тај период Радошевићевог занесењаштва, уз свесрдну помоћ инжењерке Јелисавете Урбан, остао је упамћен и по Николиним  колор фотографијама са којима је на изложби „Златно око 1961.“ добио прву награду за колекцију колор фотографија. Након тога учествовао је на великом броју изложби у земљи и иностранству на којима је добио низ награда и признања, чак и Уједињених нација, за организацију светске изложбе на тему „Мир и опстанак савременог човека на планети земљи“. Та изложба је приказана широм света а видели су је и Новосађани у Галерији Матице српске, од 9. јануара до 9. марта 1986. године.

СВЕТСКИ – Један од последњих запажених пројеката Николе Радошевића је његова изложба „Сто портрета светских писаца“. На слици је насловна страна каталога изложбе.

Теслина научна фондација у САД доделила је, у Њујорку 12. јануара 2015. године, Теслину Меморијалну награду, постхумно Николи Радошевићу, за његов рад на очувању истине о Тесли. Визионарство је красило животни пут овог Теслиног имењака, покретача савременог школовања фотографа с високим професионалним амбицијама, промотера правих вредности у фотографском стваралаштву, иноватора и аутора савремених фотографских остварења.

УПОРНОСТ – Одмах после Другог светског рата, кад се прихватио филмске камере, Радошевић је почео да уређује и наше прве филмске и фотографске часописе. На слици је насловна страна часописа „Фотографија и видео“ који је штампан у Николиној „режији“ 1987. године.

 

пише:  Боривој Миросављевић

ИЗМЕЂУ ФИЛМА И ФОТОГРАФИЈЕ

 Никола Радошевић, филмски редитељ и фотографски стваралаца(Београд, 18.децембра 1926-11.септембар 2013), оставио је дубок траг у нашој култури, посебно  на филмској и фотографској сцени. Најпре је реализовао низ занимљивих филмских остварења, овeнчаних многим наградама, а потом је, силом прилика(кад му је цензура забранила приказивање филма „Атомска бајка“) оставио филмску камеру и до краја живота се посветио креативној фотографији заузевши цењено место у самом врху домаће али и светске фотографије. Студије фотографије завршио је у Француској а потом је стечена искуства преносио млађима преко катедри у нашој земљи и широм света. Имао је преко 5о самосталних изложби фотографија, а први је у нас приказао неколико атрактивних мултивизија под називом „Пантеон фотографије“.

Осим на плану фотографије и филма Радошевић је дао значајан допринос реафирмацији дела Николе Тесле, као генерални секретар Југословенског друштва за унапређење науке и технике „Никола Тесла“(1954), главни уредник часописа „Тесла“ , „Електрификација“ и „Наука и техника“. Поред великог броја домаћих и иностраних награда, које је добио Никола Радошевић, једна од највреднијих је награда за животно дело“Анастас Јовановић“ коју му је доделило Удружење Стручњака и Самосталних  Уметника Фотографије Србије (1980). Низ година је био председавајући ЕУРОФОТА(Европске асоцијације професионалних фотографа) и стални члан редакције  немачког часописа „Простор и време-нова димензија у науци“.